Maja Umićević

Uvek kažem da čovek mnogo više oseća nego što zna. Tako sam i ja mogla da naslutim šta se dešava u nečijoj glavi bez da reči kaže. Predosetim nečiji dolazak ili postupak. U stomaku osetim da li je „to“ nešto dobro ili loše za mene. Sve te „događaje“ sam nazivala „slučajnim slučajnostima“. Vremenom sam uvidela da me taj treperavi osećaj skoro nikada nije prevario iako sam nebrojano puta uradila stvari njemu u inat.

Na radionici sam naučila da ja u stvari ne testiram svoj najinteligentniji deo sebe, nego mu jednostavno ne verujem dovoljno. Ako ne mogu da pipnem kao i da ne postoji. Međutim, tokom 3 radionice, brojnih vežbi i meditacija, urađenih domaćih zadataka i započinjanja novih životnih navika i rutala, tu iskricu u meni, taj plamen koji se nikada ne gasi, sam pretvorila u svoju supermoć.

Sada sam sigurna u to što osećam i znam da me moja intuicija, moj unutrušnji glas, nikada ne vara. Lakše je živiti sa osećajem da si deo nečeg većeg.