Šta nam neuronauka govori o intuiciji

Verujem da vam se desilo bar nekoliko puta u životu da upoznate neku osobu i već pri prvom susretu osetite da nešto nije u redu? Vi u tom trenutku ne znate šta, ni o čemu se radi. Samo osećate da nešto ne štima.

Osoba je prijatna, razgovor je sasvim korektan. Ne postoji ništa konkretno što biste mogli da navedete kao razlog za svoju nelagodu. A ipak, telo reaguje.

Možda ste osetili blago stezanje u stomaku. Promenilo vam se disanje. Pojavila se napetost u grudima ili jednostavno veoma tih osećaj: nešto ovde nije za mene, ili nešto ovde nije kako treba.

Nekoliko meseci kasnije dogodi se nešto zbog čega kažete:

„Znala sam.“ Ali kako ste znali? Upravo na tom mestu postaje zanimljiv susret intuicije i savremene neuronauke.

Intuiciju najčešće tražimo na pogrešnom mestu

Kada govorimo o intuiciji, većina ljudi očekuje neku vrstu unutrašnjeg glasa.

Očekujemo jasnu poruku: „Uradi ovo.“ „Nemoj da ideš tamo.“„Ovo je prava osoba.“

Ali intuicija veoma često ne dolazi kao misao. Ona se prvo pojavi kao promena unutrašnjeg stanja. Telo se širi ili skuplja. Disanje se menja. Pojavljuje se mir ili nelagodnost. Nešto u nama reaguje pre nego što možemo racionalno da objasnimo zašto.

Neuronauka ima naziv za našu sposobnost da opažamo ono što se događa unutar sopstvenog tela.

To je Interocepcija.

Da vidimo šta je interocepcija?

Interocepcija je sposobnost nervnog sistema i mozga da registruju i predstavljaju unutrašnje stanje organizma. Srce kuca brže ili sporije. Menja se ritam disanja. Stomak se steže. Mišići postaju napeti. Menja se temperatura tela. Organizam neprekidno šalje ogromnu količinu informacija o sopstvenom stanju.  Mi ne moramo biti svesni svih tih procesa. Ali mozak ih prati.

Neuroanatom Arthur D. (Bud) Craig početkom 2000-ih objavio je značajne radove o interocepciji. Opisivao ju je kao neuralni sistem koji predstavlja fiziološko stanje tela i povezuje ga sa subjektivnim osećanjem sopstvenog stanja. Drugim rečima, mozak ne posmatra samo svet oko nas, on neprestano „osluškuje“ i svet unutar nas.

Insula – mesto susreta tela i svesti

Jedna od moždanih struktura posebno važnih za interocepciju jeste insula, odnosno insularni korteks. Ne treba je nazivati „centrom intuicije“, jer nauka to ne tvrdi, zato što je njena uloga je mnogo složenija.

Istraživanje neuronaučnika Huga Critchleyja i njegovih saradnika iz 2004. godine pokazalo je da je tokom zadatka u kojem su ljudi pratili sopstvene otkucaje srca aktivnost insule povezana sa interoceptivnom svešću.

Zanimljivo je da je njihovo istraživanje povezalo bolju svesnost unutrašnjih telesnih signala i sa intenzitetom emocionalnog iskustva. Telo, emocije i svest, dakle, nisu tri potpuno odvojena sveta. Oni neprekidno komuniciraju.

A gde je tu intuicija?

Možda vam ovo sve deluje malo zbunjujuće, ali da razjasnimo interocepcija nije isto što i intuicija. Ali ona nam može pomoći da razumemo jedan od mogućih puteva kroz koje nastaje ono što doživljavamo kao intuitivni osećaj.

Zamislite da razgovarate sa potencijalnim poslovnim partnerom. Sve što govori zvuči odlično. Ali vaš mozak istovremeno registruje desetine detalja koje svesno ne analizirate: njegov ton glasa, zastajkivanje, izraz lica, nesklad između reči i ponašanja, vaša prethodna iskustva sa sličnim ljudima.

Organizam može reagovati na taj skup informacija. Promeni se disanje. Pojavi se blaga napetost. Stomak se stegne. A svest dobije samo završnu poruku:

„Nešto mi ovde nije u redu.“ Ne znate još zašto. Ali na nešto ste registrovali.

Damasio i ideja „somatskih markera“

Neurobiolog Antonio Damasio ponudio je još jedan važan deo ove priče kroz svoju hipotezu somatskih markera.Damasio i njegovi saradnici istraživali su kako telesna i emocionalna stanja učestvuju u donošenju odluka.

Ideja je, pojednostavljeno, da iskustva ostavljaju svojevrsne telesno-emocionalne „markere“. Kada se kasnije nađemo u sličnoj situaciji, ti signali mogu učestvovati u usmeravanju naših odluka i pre nego što racionalno analiziramo sve mogućnosti.

Ova hipoteza je veoma uticajna, ali je tokom godina i kritikovana i dopunjavana. Upravo zato je zanimljiva: pokazuje koliko je odnos tela, nesvesne obrade i odlučivanja složen.

Kada kažemo da telo ponekad zna pre nas, ne govorimo nužno metaforički. Nervni sistem ne čeka da svesni um razume situaciju. On neprekidno registruje, integriše i procenjuje informacije, a deo te obrade možemo prvo doživeti kao telesni osećaj pre nego što um pronađe reči kojima će ga objasniti.

Eksperiment koji je postavio zanimljivo pitanje

U poznatom Iowa Gambling Task eksperimentu (IGT)  koji su 1994. godine razvili neuropsiholozi Antoine Bechara, Antonio Damasio, Hanna Damasio i Steven Anderson na Univerzitetu u Ajovi, su se bavili pitanjem kako ljudi donose odluke kada nemaju dovoljno vremena ili informacija da sve racionalno izračunaju.

Do tada je u psihologiji preovladavala ideja da se dobre odluke donose prvenstveno racionalnim promišljanjem. Damasio je pretpostavio da emocije i telesni signali imaju ključnu ulogu u odlučivanju, a IGT je osmišljen da tu pretpostavku testira.

Da vidimo kako kako izgleda eksperiment?

Učesnik sedi za stolom ispred četiri špila karata.

Najčešće se označavaju kao:

• Špil A
• Špil B
• Špil C
• Špil D

Na početku učesnik ne zna ništa o njima. Dobija uputstvo da iz bilo kog špila izvlači karte jednu po jednu i da pokuša da zaradi što više novca.

Svaka karta donosi:

• određeni dobitak,
• ili dobitak praćen kaznom (gubitkom novca).

Eksperiment traje oko 100 izvlačenja.

U čemu je "zamka"?

Dva špila izgledaju veoma privlačno, svaka karta donosi veliki dobitak. Ali povremeno dolaze ogromni gubici. Na kraju eksperimenta učesnik završi sa manje novca.

Druga dva špila daju manje dobitke. Kazne postoje, ali su mnogo manje. Na kraju donose ukupnu zaradu. Drugim rečima: ono što izgleda najbolje na početku dugoročno nije najbolji izbor.

Kakve su reakcije kod većine ljudi?

Ovde eksperiment postaje fascinantan.

Prva faza – potpuno nasumično biranje

Prvih desetak izvlačenja ljudi nemaju predstavu koji je špil bolji. Biraju nasumično.

Druga faza – telo počinje da reaguje

Posle dvadesetak izvlačenja istraživači mere nešto veoma zanimljivo.

Koriste elektrodermalnu aktivnost kože (Skin Conductance Response – SCR), odnosno promene u provodljivosti kože koje odražavaju aktivaciju simpatičkog nervnog sistema.

Rezultat: Neposredno pre nego što učesnik posegne za "lošim" špilom, javlja se pojačana fiziološka reakcija.

Drugim rečima: Organizam kao da registruje rizik. Ali osoba još ne ume da objasni zašto.

Treća faza – osećaj bez objašnjenja

Posle otprilike 40–50 izvlačenja mnogi učesnici počinju da govore stvari poput: "Ne sviđa mi se ovaj špil." Ili "Imam neki osećaj da ovaj nije dobar." Ali i dalje ne mogu da objasne pravilo.

Četvrta faza – svesno razumevanje

Tek kasnije, često između 70. i 90. izvlačenja, učesnici uspevaju da jasno objasne:

"Ova dva špila dugoročno donose gubitak." Dakle: prvo ide telesna reakcija pa osećaj pa svesno razumevanje. Upravo ovaj redosled bio je jedan od ključnih nalaza eksperimenta.

Somatski markeri

Baš na osnovu ovih rezultata Antonio Damasio razvio je svoju poznatu hipotezu somatskih markera (Somatic Marker Hypothesis).

Prema toj teoriji: kada tokom života doživimo neko iskustvo, mozak ne pamti samo činjenice. Pamti i telesno stanje koje je bilo povezano sa tim iskustvom.

Sledeći put kada se nađemo u sličnoj situaciji, organizam može veoma brzo da aktivira sličan fiziološki obrazac. Taj telesni signal ne donosi odluku umesto nas, ali može da usmeri pažnju, upozori na rizik ili olakša izbor.

Drugim rečima: Telo ne razmišlja umesto mozga. Ono mozgu pruža dodatne informacije.

Kada kažemo da telo ponekad zna pre nas, ne govorimo nužno metaforički. Nervni sistem ne čeka da svesni um razume situaciju. On neprekidno registruje, integriše i procenjuje informacije, a deo te obrade možemo prvo doživeti kao telesni osećaj pre nego što um pronađe reči kojima će ga objasniti.

Istraživanja poput Iowa Gambling Task pokazuju da naš nervni sistem može prepoznati obrasce i reagovati na njih pre nego što ih svesni um razume. To ne znači da telo vidi budućnost, već da informacije koje obrađujemo nesvesno mogu prvo biti doživljene kao telesni osećaj, a tek kasnije kao jasna misao. Upravo u tom prostoru između telesnog signala i svesnog razumevanja mnogi prepoznaju ono što svakodnevno nazivamo intuicijom.

Možda zato intuiciju ne treba prvo tražiti u glavi

U svom radu intuiciju posmatram kao sposobnost prepoznavanja informacije koja ne mora odmah biti dostupna racionalnom umu. Neuronauka nam ne govori da je svaki osećaj u stomaku intuicija. Naprotiv, telo može reagovati zbog straha, traume, prethodnog iskustva, stresa, očekivanja ili fiziološkog stanja. Ali upravo zato je razvijanje svesnosti tela toliko važno.

Ne učimo samo da osećamo telo. Učimo da razlikujemo njegove jezike.

Kako moje telo reaguje kada se plašim? Kako reaguje kada nešto snažno želim? Kako izgleda anksioznost? Kako izgleda uzbuđenje? A kako izgleda onaj miran, tih signal koji se pojavi bez velike emocionalne priče?

Tu za mene počinje ozbiljan rad sa intuicijom. Ne u slepom verovanju svakom unutrašnjem osećaju, već u sve finijem poznavanju sopstvenog unutrašnjeg sistema.

Jer možda prvo pitanje za nas nije kako da probudimo intuiciju. Možda je bolje da se za početak zapitamo: koliko dobro čujem ono što moje telo i moj unutrašnji sistem već pokušavaju da mi kažu,  a onda nastavimo sa budjenjem intuicije.