Kako telo donosi odluke pre nego što ih postanemo svesni? Šta nam otkriva Iowa Gambling Task?

U prethodnom tekstu govorili smo o tome kako naš mozak neprestano prati stanje organizma i kako telesni signali mogu postati deo onoga što doživljavamo kao unutrašnji osećaj.

Ali da li postoje istraživanja koja pokazuju da organizam može da reaguje pre nego što svesni um razume šta se događa?

Jedan od najpoznatijih eksperimenata koji je pokušao da odgovori na to pitanje jeste Iowa Gambling Task (IGT).

Eksperiment koji je postavio zanimljivo pitanje

U poznatom Iowa Gambling Task (IGT) eksperimentu, koji su 1994. godine razvili neuropsiholozi Antoine Bechara, Antonio Damasio, Hanna Damasio i Steven Anderson na Univerzitetu u Ajovi, istraživalo se kako ljudi donose odluke kada nemaju dovoljno vremena ili informacija da sve racionalno izračunaju.

Do tada je u psihologiji preovladavala ideja da se dobre odluke donose prvenstveno racionalnim promišljanjem.

Damasio je pretpostavio da emocije i telesni signali imaju ključnu ulogu u odlučivanju, a IGT je osmišljen upravo da tu pretpostavku testira.

Kako izgleda eksperiment?

Učesnik sedi za stolom ispred četiri špila karata:

• Špil A
• Špil B
• Špil C
• Špil D

Na početku ne zna ništa o njima.

Dobija uputstvo da iz bilo kog špila izvlači karte jednu po jednu i pokuša da zaradi što više novca.

Svaka karta donosi određeni dobitak ili dobitak praćen kaznom, odnosno gubitkom novca.

Eksperiment traje oko sto izvlačenja.

U čemu je „zamka“?

Dva špila izgledaju veoma primamljivo.

Svaka karta donosi veliki dobitak.

Ali povremeno dolaze ogromni gubici.

Na kraju eksperimenta učesnik završi sa manje novca.

Druga dva špila daju manje dobitke.

Kazne postoje, ali su mnogo manje.

Na kraju upravo oni donose ukupnu zaradu.

Drugim rečima, ono što izgleda najbolje na početku dugoročno nije najbolji izbor.

Kakve su reakcije kod većine ljudi?

Ovde eksperiment postaje zaista fascinantan.

Prva faza – potpuno nasumično biranje

Prvih desetak izvlačenja ljudi nemaju predstavu koji je špil bolji.

Biraju potpuno nasumično.

Druga faza – telo počinje da reaguje

Posle dvadesetak izvlačenja istraživači mere nešto veoma zanimljivo.

Koriste elektrodermalnu aktivnost kože (Skin Conductance Response – SCR), odnosno promene u provodljivosti kože koje odražavaju aktivaciju simpatičkog nervnog sistema.

Rezultat?

Neposredno pre nego što učesnik posegne za „lošim“ špilom javlja se pojačana fiziološka reakcija.

Drugim rečima, organizam kao da registruje rizik.

Ali osoba još uvek ne ume da objasni zašto.

Treća faza – osećaj bez objašnjenja

Posle otprilike 40 do 50 izvlačenja mnogi učesnici počinju da govore:

„Ne sviđa mi se ovaj špil.“

ili

„Imam neki osećaj da ovaj nije dobar.“

Ali i dalje ne mogu da objasne pravilo.

Četvrta faza – svesno razumevanje

Tek kasnije, često između 70. i 90. izvlačenja, učesnici uspevaju da jasno objasne:

„Ova dva špila dugoročno donose gubitak.“

Dakle, prvo dolazi telesna reakcija, zatim osećaj, a tek onda svesno razumevanje.

Upravo ovaj redosled bio je jedan od ključnih nalaza eksperimenta.

Somatski markeri

Na osnovu ovih rezultata Antonio Damasio razvio je svoju poznatu hipotezu somatskih markera (Somatic Marker Hypothesis).

Prema toj teoriji, kada tokom života doživimo neko iskustvo, mozak ne pamti samo činjenice. Pamti i telesno stanje koje je bilo povezano sa tim iskustvom.

Sledeći put kada se nađemo u sličnoj situaciji, organizam može veoma brzo da aktivira sličan fiziološki obrazac.

Taj telesni signal ne donosi odluku umesto nas, ali može da usmeri pažnju, upozori na rizik ili olakša izbor.

Drugim rečima:

Telo ne razmišlja umesto mozga. Ono mozgu pruža dodatne informacije.

Kada kažemo da telo ponekad zna pre nas, ne govorimo nužno metaforički.

Nervni sistem ne čeka da svesni um razume situaciju. On neprekidno registruje, integriše i procenjuje informacije, a deo te obrade možemo najpre doživeti kao telesni osećaj, pre nego što um pronađe reči kojima će ga objasniti.

Istraživanja poput Iowa Gambling Task pokazuju da naš nervni sistem može prepoznati obrasce i reagovati na njih pre nego što ih svesni um razume.

To ne znači da telo vidi budućnost, niti da je svaki osećaj u telu intuicija.

Ono što nam ova istraživanja pokazuju jeste da naš organizam neprestano obrađuje mnogo više informacija nego što ih je naš svesni um u stanju da prati. Deo tih informacija može najpre biti doživljen kao telesni osećaj, a tek kasnije kao jasna misao ili racionalno objašnjenje.

Upravo u tom prostoru između telesnog signala i svesnog razumevanja mnogi prepoznaju ono što svakodnevno nazivamo intuicijom.

Možda zato intuiciju ne treba prvo tražiti u glavi

U svom radu intuiciju posmatram kao sposobnost prepoznavanja informacije koja ne mora odmah biti dostupna racionalnom umu.

Neuronauka nam ne govori da je svaki osećaj u stomaku intuicija.

Naprotiv.

Telo može reagovati zbog straha, traume, prethodnog iskustva, stresa, očekivanja ili trenutnog fiziološkog stanja.

Ali upravo zato je razvijanje svesnosti tela toliko važno.

Ne učimo samo da osećamo telo.

Učimo da razlikujemo njegove jezike.

Kako moje telo reaguje kada se plašim?

Kako reaguje kada nešto snažno želim?

Kako izgleda anksioznost?

Kako izgleda uzbuđenje?

A kako izgleda onaj miran, tih signal koji se pojavi bez velike emocionalne priče?

Tu za mene počinje ozbiljan rad sa intuicijom.

Ne u slepom verovanju svakom unutrašnjem osećaju, već u sve finijem upoznavanju sopstvenog unutrašnjeg sistema.

Što bolje upoznamo način na koji naše telo govori, lakše ćemo razlikovati glas straha od tihog signala koji nazivamo intuicijom.

Jer možda prvo pitanje nije:

Kako da probudim intuiciju?

Možda je važnije da se za početak zapitamo:

Koliko dobro čujem ono što moje telo i moj unutrašnji sistem već pokušavaju da mi kažu?

A tek onda da nastavimo sa buđenjem intuicije.