Intuicija nikada ne viče. Zato mnogi prestanu da je čuju.

Postoji jedno pitanje koje često dobijam.

"Ako je intuicija toliko važna, zašto ne govori glasnije kada je ne slušamo?"

Odgovor je veoma jednostavan. Zato što intuicija nije stvorena da se nadmeće. Ona nije glas koji će vas nadvikivati. Neće vas uplašiti, neće vas ubeđivati, neće vas kažnjavati zato što ste je ignorisali. Intuicija vam pokaže smer a onda sačeka. Ono što postaje glasnije nisu njene poruke.

Glasniji postaju naši obrasci, navike, uverenja, naša potreba da se uklopimo, naša potreba da budemo prihvaćeni, strah da ne pogrešimo.

I vremenom počinjemo da verujemo da je taj unutrašnji dijalog koji vodimo naš pravi glas. Ali nije. To je glas svega što smo godinama učili da moramo biti. A intuicija govori iz jednog sasvim drugačijeg mesta. Ona ne govori ono što je najbezbednije. Ne govori ono što će drugi odobriti niti ono što će ostaviti najbolji utisak. Ona govori ono što je istinito za vas.

Upravo zbog toga njen glas ponekad može biti veoma tih. Ne zato što je slab. Već zato što je miran.

Zamislite je kao zvezdu koja je uvek na istom mestu. Ona se ne pomera. Ne treperi jače da biste je primetili. Ali ako je nebo puno oblaka, vi je nećete videti.

Na isti način funkcioniše i intuicija. Ona nije nestala. Samo je prekrivena bukom. Ta buka nije nastala preko noći. Godinama smo učili da tražimo odgovore spolja. Da pitamo druge šta misle. Da odluke donosimo prema očekivanjima okoline. Da budemo "razumni", čak i kada nas nešto duboko u sebi poziva na drugačiji put. I malo po malo, prestali smo da proveravamo šta osećamo. Počeli smo da živimo na autopilotu. To ne znači da živimo loše. Samo znači da živimo po obrascima. Obrazac i intuicija nisu isto. Obrazac ponavlja prošlost. Intuicija otvara mogućnost koja još nije postojala.

Zato razvoj intuicije ne znači da ćete dobiti neki novi dar. To znači da ćete početi da prepoznajete razliku između glasa koji dolazi iz navike i glasa koji dolazi iz vaše unutrašnje istine.

I znajte to se ne događa odjednom. Događa svaki put kada zastanete. Svaki put kada sebi postavite pitanje pre nego što automatski reagujete. Svaki put kada imate hrabrosti da ne uradite ono što ste oduvek radili.

Intuicija tada ne postaje glasnija nego vi postajete tiši. Tek u toj unutrašnjoj tišini počinjete da čujete ono što je oduvek bilo tu. Možda je upravo zato najveći korak u razvoju intuicije prestanak neprestanog traganja za odgovorima. Jer odgovor često nije nešto što treba pronaći. Odgovor je nešto čemu treba napraviti prostor.

U sledećem newsletteru pisaću o tome zašto intuicija nije predviđanje budućnosti. Ona nije sposobnost da unapred znamo šta će se dogoditi, već sposobnost da u sadašnjem trenutku prepoznamo pravac koji je najviše usklađen sa nama.